Vezikularni sindrom kod svinja – slinavka i šap ili seneka virus

Abstract

Bolesti svinja koje se karakterišu pojavom vezikularnog sindroma su slinavka i šap, vezikularna bolest svinja, vezikularni stomatitis, vezikularni egzantem svinja i Seneka bolest svinja. Virus slinavke i šapa, virus vezikularne bolesti svinja i Senecavirus A pripadaju familiji Picornaviridae. Slinavka i šap je visoko kontagiozna virusna bolest različitih vrsta papkara koja se kod svinja karakteriše apatijom, febrom, pojavom vezikula u predelu rila, usne šupljine, papaka i mlečne žlezde. Klinička slika kod svinja uobičajeno nije teška, a u težim slučajevima može se javiti eksungulacija. Vrata infekcije su sluznica ždrela i tonzile gde se odvija primarna replikacija virusa, a potom sledi viremija sa sekundarnom replikacijom virusa na predilekcionim mestima. Poznato je da inficirana svinja može da proizvede 400 miliona infektivnih doza dnevno i da tako predstavlja značajan izvor infekcije za druge prijemčive vrste. Infekcija Senecavirusom A se karakteriše povišenim mortalitetom kod prsadi na sisi do sedmog dana starosti. Kod priplodnih kategorija svinja, postoji povišena telesna temperatura, anoreksija, letargija, pojava vezikula na rilu, sluznici usne šupljine i koronarnom rubu papaka. Pojava bolesti kod svinja koje se karakterišu vezikularnim sindromom uvek izaziva veliku zabrinutost imajući u vidu da je klinički nemoguće razlikovati lezije koje izaziva virus slinavke i šapa i drugi virusi. Konačnu dijagnozu je moguće jedino potvrditi u laboratoriji. Obzirom da su svinje prijemčive za više vrsta virusa koji dovode do vezikularnog sindroma kao i činjenicu da svinje pozitivne na slinavku i šap izlučuju veliku količinu virusa u spoljašnju sredinu putem aerosola, blagovremeno utvrđivanje dijagnoze je od prvorazrednog značaja. Ukoliko postoji sumnja na neku od bolesti koje se karakterišu vezikularnim sindromom potrebno je bez odlaganja obavestiti nadležnog veterinarskog inspektora i regionalni institut koji zajedno sa terenskom veterinarskom službom utvrđuju dalji postupak u skladu sa zakonskom regulativom i sprovode epizootiološki nadzor i uzorkovanje materijala za laboratorijska ispitivanja. Uzorci prvog prioriteta su pokrovni epitel vezikula, sadržaj vezikula, oralni/nazalni brisevi i uzorci krvi. Laboratorijska dijagnostika omogućava dobijanje rezultata u roku od nekoliko časova.