Primena sistemske terapije u kliničkom tretmanu okularne demodikoze pasa

Abstract

Сврха истраживања је клиничка процена исхода терапије лезија у околини очију насталих деловањем акарине Demodex canis, након примене амитраза, милбемицина и орално апликованог ивермектина. Ово је некомпаративна студија, обрађених и третираних клиничких случајева у периоду од пет година. Испитано је 25 пацијената са лезијама на оба ока; и то 13 мужјака и 12 женки, просечне старости 5,4-12 година. Регистровано је присуство: алопеције, малих раница на кожи, постериорни блефаритис, а у узорцима кожних скарификата је изолован D. canis. Шест пацијената је раније безуспешно третирано антибиотицима и антиинфламаторном терапијом (кортизон и NSAIL). Преосталих 19 пацијената су безуспешно лечени антиинфламаторном терапијом (кортизон и NSAIL). Након дерматолошког и офталмолошког прегледа на Хирургији и Интерној Клиници Факултета ветеринарске медицине у Београду, сви пацијенти су подвргнути терапији амитразом, милбемицином и ивермектином. Доза милбемицина је износила 0,5-2 mg/kg једанпут дневно орално током 90 дана, јер је у овој дози безбеднији за примену на псима расе Коли (Collie) и другим расама осетљивим на ивермектин и амитраз. Пет пацијената, од укупно 25, добијало је ивермектин перорално, у дози од 400-600 µg/kg, зависно од интензитета инфекције а понављана је на 14 дана. Власницима свих паса је саветовано да пероралну терапију понове за седам дана. Резултати су тумачени на основу: висине сузног менискуса, резултата Шример I теста, BUT теста (тест за утврђивање времена прекида прекорнеалног сузног филма), утврђивања апсолутног броја D. canis на трепавицама, резултата бојења окуларне површине и сузног филма флуоресцеином и rose bengal - ом у периоду од 1. до 28. дана терапије код свих пацијената. Значајније смањење бројности D. canis изолованог са трепавица је постигнуто ивермектином. Разлике у средњим вредностима добијене Шример I тестом и BUT тестом пре и након пероралне примене ивермектина су биле значајне, са побољшањем стања пацијената. Милбемицин се препоручује код животиња преосетљивих на друге лекове јер у дози од 1mg/kg опоравак наступа код 50% пацијената, а током примене у дози од 2 mg/kg излечење наступа код 85% пацијената. Нису уочене статистички значајне разлике у висини сузног менискуса или вредностима добијеним бојењем окуларне површине и сузног филма флуоресеином или rose bengal бојењем пре и након пероралне примене ивермектина. Ивермектин ефикасно смањује број D. canis на трепавицама код пацијената са рекурентним блефаритисом. Примена ивермектина се показала као веома успешна у терапији пацијената инфицираних D. canis са лезијама на очима паса.

The purpose of this study is to report clinical outcomes of the treatment of ocular Demodex canis in dogs with amitraz, milbemicin and oral ivermectin. The study is designed as no comparative, interventional case series from 5 year period. Fifty eyes of 25 patients (13 male –dogs and 12 female; mean age standard deviation, 5.4 - 12.0 years) with alopecia, small skin wounds, refractory posterior blepharitis with the presence of D. canis examination in our Clinic were treated with antibiotics and antiinflammatory therapy without results, Other patients (19) were treated with antiinflammatory therapy (cortisons or NSAID-NSAIL), but after ocular and dermatology examination all of them were subjected to amitraz, ivermectin or milbemycin in adequate dose. The dose of Milbemycin is 0.5 to 2 mg/kg orally once daily for 90 days. At this dose, milbemycin is considered safer for Collies and other breeds that are sensitive to ivermectin or amitraz. Five patients of 25, were subjected to oral application of ivermectin.The dose of oral ivermectin for dogs was 400-600 ug/kg (depends of intensity of infection) for treatment of demodectic mange once, then repeat in 14 days. All patient owners with oral treatment were instructed to repeat the treatment after 7 days. The results were interpreted on the basis of: tear meniscus height, Schirmer I test results, non-invasive tear film breakup time (BUT), quantification of the absolute number of D. canis found in the lashes, and corneal fluorescein and rose bengal staining scores were obtained from all patients 1 day before and 28 days after treatment. Statistical improvement was observed in the absolute number of D. canis found in the lashes after the treatment with oral ivermectin. Average values of Schirmer I test results and tear film break-up time improved statistically after the treatment of oral ivermectin. The use of milbemycin should be reserved for Pets with specific sensitivity to other treatments. At 1 mg/kg orally daily, 50 percent of Pets may be cured, whereas at 2 mg/kg daily, 85 percent may be cured. No statistical improvement was observed in average lacrimal meniscus height or value of corneal fluorescein and rose bengal staining after treatment with oral ivermectin. Ivermectin successfully reduced the number of D. canis found in the lashes of patients with refractory blepharitis. Oral ivermectin may be very useful as a complement in the treatment of D. canis infestation with ocular manifestation, especially in cases of unsuccessful treatment related to patient compliance.