Sirova celuloza ili vlakna u ishrani životinja-praktičan pristup

Abstract

Иако постоји већи број метода, информације о саставу хранива којима данас располажемо, добијене су коришћењем тзв Weende методе. Овај класичан поступак, развијен пре више од 150 година, задржао се као основа и при најмодернијој инструменталној аналитици на савременим апаратима. Међутим, Weende поступком могуће је добити само сирове вредности јер аналитичком процедуром није могуће издвајање чистих супстанци већ су оне удружене са пратећим састојцима хране. Највећи недостаци и непрецизност у примени овог поступка, односе се на садржај угљених хидрата, пре свега сирове целулозе, која под овим термином обухвата низ других састојака хране. Тако се започело са развојем бројних модификација Weende поступка и алтернативних процедура, где је највећу примену у пракси нашао Van Soest модел. Основни циљ овог поступка базиран је на раздвајању високосварљивих, неструктурних, компоненти ћелијског садржаја (скроб, шећери, протеин, пектини и маст), које представљају главни извор енергије, од структурних компоненти ћелијског зида биљне ћелије (целулоза, хемицелулоза и лигнин), које представљају мање сварљив, фиброзни (влакнасти) део. Фиброзни део, даље се раздваја се у две компоненте које се скраћено означавају NDF и ADF влакна и чије вредности указују на могућност конзумације хране и њену енергетску вредност, превасходно у исхрани преживара. Савремени трендови у исхрани животиња указују на значај ових влакана и у исхрани моногастричних животиња.