Istorijski osvrt na proizvodnju hrane u Srbiji

Abstract

Балканско полуопстрво било је насељено пре више од 25.000 година о чему постоје трагови различитих култура и у различито време. На овај простор у Источно римско царство долазе Словени из своје прадомовине, подручје иза Карпата, од 5. до 7. века. Ово царство после вишевековне борбе са Турцима пропада 1453. године. У том времену нестају и средњoвековне српске државе. Од доласка на Балкан Срби су се држали своје традиционалне исхране, али су се морали прилагођавати новим условима средине, стећи нове навике. У средњевековној Србији сточарство је било најважнија привредна грана захваљујући бројним храстовим шумама и жиру (исхрана свиња) и планинским пашњацима за узгој оваца, говеда и коња. Манастири и властела бавили су се земљорадњом, сточарством, пчеларством, занатима. Стока је била основна народна вредност све до краја 19. века у коме се у пољопривредној производњи постепено све већи значај даје земљорадњи (ратарство, виноградарство, воћарство). Пољопривреда се мењала у свету у 20. веку па се променила и у Србији. Сечене су шуме ради добијања већих обрадивих површина за земљорадњу. Србија је већ у средњем веку била извозник живе стоке и производа анималног порекла (сољено суво месо, сир, мед). Извоз живе стоке у 19. веку и почетком 20. века, затим сувих шљива, пекмеза и ракије омогућио је Србији значајан привредни развој. Србија је и у другој половини 20. века била значајан извозник свежег јунећег меса и производа од меса. Данас је Србија извозник жита (кукуруза) и воћа (шљива, јабуке, малине). Пољопривредна производња од доласка Словена на Балкан до данас обезбеђивала је прехрамбену сигурност за становништво Србије. У овом подручју, истина било је гладних година, али не и масовне смртности од глади какве су у свету забележене и каквих има и данас. Од 90-их година прошлог века долази до кризе у пољопривредној производњи у Србији. Сигурно је да Србија има могућност да данас произведе далеко више хране него што јој треба.

The Balkan Peninsula was inhabited more than 25,000 years ago, with traces of different cultures. From the 5th to the 7th century the Slavs from their prehistoric area, the area behind the Carpathian Mountaints, came to this area. This Empire, after the centuries-old struggle with the Turks, collapsed in 1453. At that time, medieval Serbian states disappeared. Since coming to the Balkans, Serbs have kept their traditional diet, but they had to adapt to the new conditions of the environment, acquire new habits. In medieval Serbia livestock breeding was the most important branch of the economy thanks to numerous oak forests and acorn (pig diet) and mountain pastures for the cultivation of sheep, cattle and horses. The monasteries and nobles were engaged in agriculture, cattle breeding, beekeeping, crafts. Livestock was a basic national value until the end of the 19th century, when agricultural production was gradually becoming more and more important for an agrarian society and in the 20th century, in order to obtain larger arable land for farming, forests were cut down. In the Middle Ages, Serbia was an exporter of live cattle and products of animal origin (salted dried meat, cheese, honey). The export of live cattle, dry plums, jam and brandy in the 19th century and the beginning of the 20th century enabled Serbia significant economic development. In the second half of the 20th century, Serbia was a significant exporter of fresh beef and meat products. Today, Serbia is an exporter of grain (corn) and fruits (plums, apples, raspberries). Agricultural production since the arrival of Slavs to the Balkans to date has provided food security for the population of Serbia. In this area, there were no massive deaths due to the starvation as it has been recorded in the world. Although there has been a crisis in agricultural production in Serbia in the 1990s, today Serbia has the ability to produce more food than needed.